Синтезе

ЈЕСЕЊА ИЗЛОЖБА „СЛИКАРСТВО У СРБИЈИ 1850-1950” У ГАЛЕРИЈИ САНУ ОБЕЛЕЖИЛА 2009.
Истрајно жртвовање за лепоту
Била је то изузетна прилика да се бар накратко превазиђе шестогодишња изолација Народног музеја и на једном месту поново сагледа историја новијег српског сликарства, по многима његов најбољи период, чак недостижан. То је херојска и трагична уметност, настала у ратовима или између њих, у глади и беди, оскудици сваке врсте, упркос историјским и друштвеним околностима. Право је чудо да је оволико и оваквих дела сачувано

Пише: Дејан Ђорић

Већ шест година публика не може да види сталну поставку Народног музеја у Београду, „због реновирања” ове кључне институције. Ту поставку, поред археолошког материјала, скулптура, графика и цртежа, чине вредне иконе са Балкана, репрезентативна збирка дела европске уметности, од Боша до Татљина, као и најбоља збирка у земљи српског сликарства од барока до постмодерне. Да се музеалци и управа Музеја не мире са изолацијом ове институције види се по низу гостујућих изложби дела из овог фонда које су организовали у земљи и свету.
Врхунац те делатности ван музеја је изложба Сто година српске уметности. Сликарство у Србији 1850-1950. Ремек дела Народног музеја у Београду, приређена јесенас у Галерији Српске академије наука и уметности (од 7. септембра и 18. октобра). Пре београдске, иста таква изложба, али са више дела, обимнијим и боље одштампаним каталогом, била је у Румунији.
Та изложба, која је обележила ликовни живот српске престонице у 2009, изазвала је огромно интересовање јавности. Видело ју је преко 100.000 посетилаца. Била је пропраћена квалитетним каталогом, са већим бројем колор репродукција, стручним уводним есејима о појединим уметничким периодима и добро написаним биографијама уметника. Аутори изложбе и каталога су кустоси Народног музеја Петар Петровић (за сликарство XIX века), Љубица Миљковић (за модерну) и Гордана Станишић (за радове на папиру). Био је изложен само део овог фонда Народног музеја, нека капитална дела су изостављена, јер је организатор био просторно ограничен. Међу свим сличним институцијама, Народни музеј поседује најважнија дела из овог периода. Забележили смо да су појединци у верној публици ове куће, гледајући изложбу у Галерији САНУ, тачно знали где се које од изложених дела налазило у сталној поставци Музеја.
Била је то изузетна прилика да се на једном месту, овога пута музеолошки припремљеном како се то чини у добрим излагачким просторима света (на пример, слике су биле на неутралној зеленој позадини), сагледа историја новијег српског сликарства, по многима његов не само најбољи већ и недостижни период. Није реч само о уметности XIX и XX века, него о примеру органске повезаности традиције и иновације, реализма и модернизма. Видимо да је цело то раздобље било прожето истим духом, узорима и надахнућем, као неки продужени предмодернизам, који претходи расцепу српске уметности на фигуралну (или традиционалну) и авангардну, који је започео у наредном периоду, 1950-2000, а посебно се развио у последњих двадесет година (подударно са грађанским ратом на југословенском простору).

ДОМАЋИ МАЈСТОРИ КАО УЧИТЕЉИ

То претходно јединство стилова било је могуће захваљујући снажном грађанском слоју Краљевине СХС који је слабо марио за експерименте у уметности и животу, па је и сликарство уводио у сферу породичног и интимног. Историјске авангарде код нас у то време, упркос присутности и гласности у јавности, нису могле да успеју. Експресионизам, футуризам, дадаизам и надреализам су били маргинални, пре ексцес, побуна богатих синова и снобова.
Сто тридесет дела више од педесет уметника изложених у Галерији САНУ омогућило је да се директно уоче и разграниче развојне линије, повезаност или одступање од европског модела. Погрешно је мислити да се прича о српској уметности – након раскида са византијском естетиком, замирања зографа и последњих иконописачких радионица у време појаве првих уљаних слика – заснива само на европској ослобођености од традиције, на грађанском слоју који је образовање стекао на Западу. Српска уметност јесте део европске, понекад и њен најбољи сегмент, као што је била са Лепенским виром, Пајом Јовановићем, Миленом Павловић Барили, „Медиалом” (посебно Леонидом Шејком и Дадом Ђурићем) или авангардом Владана Радовановића и Марине Абрамовић.
На изложби у Галерији САНУ преовладали су стилови класицизам, романтизам, бидермајер, реализам, импресионизам и симболизам, након којег се у модернизму из деценије у деценију губе стилске одлике и чврсти обриси уметности, а назнаке покрета и школа нестају у глобалистичкој изједначености, помешаности и виртуалности.
Српска модерна има зачетке у делима Димитрија Аврамовића, живописца Саборне цркве у Београду. Он није био први наш сликар спреман да прекине везе са иконописом, зографима и византијским узорима, али је први наш значајни сликар у западном смислу. Заступао је и за ондашњу европску уметност напредно назаренско сликарство, које је утицало на прерафаелите и симболисте (као што је и данас у авангарди прокажени реализам некада био вид најнапреднијег модернизма). Истину о историјским условностима најбоље документују синтетски пресеци епохе, монументалне изложбе и стручне текстуалне анализе. У овом избору капиталних дела ране српске модерне (сада историчари уметности почетке модернизма уочавају код Гоје, Тарнера и Шардена) најбоље се могу уочити неке наше заблуде.
Зашто се стално у нашој историји уметности истражује утицај бечких, минхенских и париских професора на наше ђаке, а мало се пажње посвећује испитивању наслеђа, чињеници да су српски сликари прве поуке овде стекли и узоре имали међу нашим мајсторима?
Било би вредно истраживати где је и шта сваки наш познати сликар могао да упозна, јер изложба у Галерији САНУ недвосмислено упућује на унутрашњу развојну линију српске модерне, на угледање, кориговање и ослањање на сопствене снаге.

ПРИМЕРИ И ТАЧКЕ ОСЛОНЦА

Стално се истиче да је прва жена академик у Србији Исидора Секулић, а заправо је то била сликарка Катарина Ивановић, у занатском, мајсторском и уметничком смислу једна од најуспешнијих у целокупној историји нашег сликарства. Већ на њеном примеру уочавамо осетљивост и зависност уметника од често ненаклоњеног друштва. Одрасла и умрла у Мађарској, са пуно полета и наде дошла је у београдску касабу, премда никада није успела да савлада српски језик. Била је понижавана од ондашње прве даме Србије, двор се затворио за најбољу српску уметницу, а њено дело је (после доласка у провинцију и губљења контакта са европском културом) постало проблематично.
Постоје и супротни примери. Коста Миличевић, на коме би, уместо Надежде Петровић, пре требало да се заснива наш модернизам, није се добро сналазио у Европи (као толики српски уметници после њега) и најбоља дела је насликао у својој земљи.
Кад је реч о Милени Павловић Барили, трећој великој српској сликарки, опште место у критици је навођење Ђорђа де Кирика и Салвадора Далија као њених узора, што није сасвим извесно. Извори њеног ониризма могу се пронаћи и у балканској митологији и религији, у паганству и косовском циклусу, или у православљу. Како је примећено, пред крај живота је сликала неку врсту иконе, по формату, можда и по садржају. Све нам то дају на увид овакви историјски пресеци кључних дела, тачке ослонца и камени темељци у времену уметности.
Видимо колико моћно уметници могу да зауставе време, да се упишу у вечност, да свакодневно уздигну до ванвременог а митско фиксирају у реалном и животном. Духовно је до ненаслутивог појачано у материјално трошним предметима какви су слике. Изложбе каква је била ова у Галерији САНУ омогућавају да уочавамо блискост Константина Данила и Паје Јовановића, повезаност уметника различитих генерација, логично извођење међуратне естетике из претходне, естетике академског реализма XIX века. Реч је о увек истом драгуљу, са бројним фасетама које, свака на свој начин, различито преламају светлост.
Уметнички живот у прошлости, међутим, није био ни мало ружичаст. Коста Миличевић је гладовао, Новак Радонић напустио сликарство, Милош Тенковић је полудео и убио се, а иста судбина је задесила и Леона Коена. Ђура Јакшић је због исмевања локалног моћника био претучен моткама, после чега је умро, а ратови и голготе су сатрли цвет српске поезије и интелигенције.
Право је чудо да се оволико и оваквих дела сачувало за, како видимо, захвално потомство. Публика, млађа посебно, могла је да открије велику епоху српске уметности, или да је се подсети на узоран начин. Српска уметност је херојска и трагична, настала у ратовима или између њих, у глади и беди, оскудици сваке врсте, упркос историјским и друштвеним околностима, а њена жртвовањем плаћена лепота је тиме величанственија и истинитија.

***

Руски фактор
Везе српске уметности са источноправославним залеђем никада нису прекидане. Оно је у српским манастирима, црквама, на иконама, у славама, обичајима и предању, као и у (реално или потенцијално) моћном утицају Русије. Стога је смислено залагати се, и за то никада није касно, посебно кад су овакве службене смотре у питању, да се у корпус наше уметности укључе велики руски сликари који су овде стварали или стварају (нарочито Стјепан Колесников, Игор Васиљев и Сергеј Апарин). Да нису одабрали Србију за своју другу домовину, они би, како указују њихова излагања у свету, другде имали много више успеха.
То је неопходна корекција коју коначно треба унети у слику о нашој уметности заснованој на бечким, минхенским, прашким, краковским, париским, њујоршким и берлинским узорима. Тим пре што су српско-руске уметничке везе најстарије у повести нашег предмодернизма и што је новија српска уметност, тачније сам њен барокни почетак, неодвојива од украјинског утицаја.